Заплена рачунарских уређаја без одобрења и процесне последице: Касациони суд бр. 13585/2025
Технологија све чешће улази у суднице, а граница између ефикасности истраге и заштите основних права постаје танка. Одлуком бр. 13585/2025, Шесто кривично одељење Касационог суда бави се кључним питањем: шта се дешава када јавни тужилац спроведе заплену паметних телефона или чврстих дискова без претходног одобрења судије, у очигледном сукобу са европским прописима о обради личних података?
Судски случај и питање постављено Суду
У конкретном случају, јавни тужилац је наложио заплену телефона А. Ц. у оквиру истраге за привредне преступе. Одбрана је оспорила употребљивост прикупљених података, позивајући се на члан 191 Законика о кривичном поступку (c.p.p.) и Директиву (ЕУ) 2016/680, како је тумачена недавном одлуком Суда правде Европске уније (CGUE) Ц-548/21 од 4. октобра 2024. године. Међутим, суд за преиспитивање у Салерну је наредбом од 25.11.2024. године потврдио заплену. Питање је коначно доспело пред Касациони суд.
Заплена података садржаних у рачунарском уређају у сврху кривичне истраге, коју је спровео јавни тужилац без претходног одобрења судије, кршећи Директиву ЕУ 2016/680, како је тумачена пресудом Суда правде Европске уније од 4. октобра 2024. године, у предмету Ц-548/21, не доводи до неупотребљивости тако прибављеног доказа, већ до ништавости акта, која се не може истаћи ако се о самој заплене изјаснио суд за преиспитивање, чиме је у том случају гарантовано ефикасно и независно испитивање неопходности, пропорционалности и минимизације прикупљања података.
Наведена максима истиче избор Суда: дати предност инструменту ништавости – који се може санирати – у односу на апсолутну неупотребљивост, која је традиционално више на штету тужилаштва.
Уставно и европско читање: Директива 2016/680 и пресуда Ц-548/21
Директива 2016/680, имплементирана законодавним декретом 51/2018, налаже да прикупљање личних података у полицијске сврхе буде неопходно, пропорционално и ограничено на оно што је стриктно корисно. CGUE је у предмету Ц-548/21 прецизирао да претходна контрола правосудног органа представља главну гаранцију за заштиту заинтересованих страна.
Касациони суд не игнорише овај приступ, али га враћа у оквире нашег кривичног поступка, где чланови 253. и 354. c.p.p. омогућавају јавном тужиоцу да делује хитно, остављајући судији накнадно испитивање путем преиспитивања из члана 324. c.p.p. Према Суду, ова накнадна провера и даље обезбеђује „ефикасно и независно испитивање“ у складу са европским параметрима.
Ништавост, не неупотребљивост: практичне последице
Кључна тачка је различит третман доказа:
- Неупотребљивост: потпуно елиминише податак из досијеа и не може се санирати.
- Ништавост: чини акт неважећим, али се може санирати ако заинтересована страна не уложи приговор благовремено (члан 182. c.p.p.) или ако се изврши контрола од стране суда за преиспитивање.
Пресуда бр. 13585/2025 утврђује да, након што суд за преиспитивање потврди заплену, ништавост се више не може истаћи; одбрана ће стога морати да делује благовремено у законским роковима. Ово намеће брже одбрамбене стратегије, искоришћавајући прилику да одмах оспори недостатак одобрења.
Занимљиво је позивање на чланове 7. и 8. Повеље из Нице: Суд понавља да приватност и заштита података остају основна права, али се морају уравнотежити са потребом за ефикасношћу кривичног гоњења.
Закључци
Касациони суд, одлуком 13585/2025, поставља тачку равнотеже између европске строгости и специфичности нашег поступка. Заплена без претходног одобрења не чини доказни материјал неупотребљивим, али је погођена ништавошћу која се може санирати ако суд за преиспитивање интервенише. За правне професионалце порука је двострука: с једне стране, потребно је захтевати строге стандарде неопходности и пропорционалности; с друге стране, од суштинског је значаја благовремено улагање приговора ништавости, пре него што правосудна контрола доведе до њеног санирања. У контексту у којем је дигитална форензика сада свакодневна пракса, правилна примена ових принципа постаје неопходна за гарантовање поштеног суђења које поштује основна права.
