Ustavljanje kao stranka u skraćenom postupku: pojašnjenja Kasacionog suda (Presuda br. 9102/2025)

Status stranke kao oštećenog lica u krivičnom postupku je ključan za žrtvu krivičnog dela, omogućavajući joj da dobije naknadu štete. Ostvarivanje njenih prava može predstavljati složenost, posebno u posebnim postupcima kao što je skraćeni postupak. Nedavna Presuda br. 9102 iz 2025. godine Kasacionog suda bavi se raspravljenim aspektom: prećutnim opozivom ustavljanja kao stranke, nudeći pojašnjenja i jačajući garancije za one koji traže pravdu.

Procesni kontekst i pitanje prećutnog opoziva

Skraćeni postupak (čl. 438. i dalje ZKP) je poseban postupak koji optuženom omogućava da dobije smanjenje kazne. U ovom kontekstu, stranka kao oštećeno lice, koja se ustavila radi svojih zahteva za naknadu štete, suočava se sa pojednostavljenim postupkom. Često postavljano pitanje odnosi se na sudbinu njenog ustavljanja ako, u fazi završne rasprave, ne budu podneti pismeni zaključci. Odluka Apelacionog suda u Milanu, koju je Kasacioni sud ispitao u slučaju optužene V. T. C. R., postavila je sumnje u rigorozno tumačenje. Vrhovni sud, na čelu sa G. Vergom i sa P. Cianfroccom kao izvestiocem, umesto toga je izabrao suštinskiji i garantistički pristup.

Maksima Kasacionog suda: Kada odsustvo pismenog nije opoziv

Kasacioni sud, Presudom br. 9102/2025, utvrđuje fundamentalni princip za zaštitu prava žrtve, sadržan u sledećoj maksimi:

U neskratnom skraćenom postupku, nepodnošenje pismenih zaključaka ne dovodi do prećutnog opoziva ustavljanja kao stranke u slučaju kada se branilac poziva na zaključke iznete u aktu o ustavljanju kao stranke ili su usmeno izrečeni zahtevi u vezi sa naknadom štete, dodelom privremene naknade ili nadoknadom troškova verbalizovani.

Ova odredba je od značajnog praktičnog značaja. Sud pojašnjava da jednostavno odsustvo konačnog pismenog akta nije ekvivalent implicitnom odricanju od zahteva za naknadu štete. Ono što je bitno je jasna manifestacija volje da se ustavljanje kao stranka održi, što se može dogoditi u različitim oblicima, alternativnim podnošenju pismenih zaključaka. Ti oblici uključuju:

• Eksplicitno pozivanje branioca na zaključke već formulisane u aktu o ustavljanju kao stranke (čl. 76. ZKP).
• Verbalizacija specifičnih usmenih zahteva u vezi sa naknadom štete.
• Zahtev za dodelu privremene naknade (avans na ime naknade štete).
• Zahtev za nadoknadu sudskih troškova (čl. 523. stav 2. ZKP).

Ovaj stav, u skladu sa prethodnim sudskim odlukama (kao što su presude br. 42715/2012 i br. 29675/2016), jača princip da se opoziv ustavljanja kao stranke (čl. 82. ZKP) ne može pretpostaviti, već mora proisteći iz nedvosmislenih akata odricanja. Vrhovni sud naglašava kako suština volje mora preovladati nad pukom formalnošću.

Zaključci: Veće garancije za žrtvu

Presuda br. 9102 iz 2025. godine konsoliduje suštinski princip: zaštitu prava stranke kao oštećenog lica u skraćenom postupku. Ona ponavlja da suština preovladava nad formom, pod uslovom da je volja za dobijanje naknade štete jasno manifestovana. Ovaj stav ne samo da povećava pravnu sigurnost, već i jača položaj žrtve u krivičnom postupku, osiguravajući da njeno pravo na nadoknadu štete ne bude ugroženo pukim proceduralnim tehnikalijama, u korist pravednijeg pravosudnog sistema koji je pažljiviji prema potrebama onih koji su pretrpeli nepravdu.