Krivično delo uznemiravanja iz čl. 660. KZ i početak zastarelosti: pojašnjenje Kasacionog suda br. 12703/2025
Odlukom od 2. aprila 2025. godine (presuda br. 12703/2025), Prvo krivično odeljenje Kasacionog suda ponovo se bavi osetljivom temom dies a quo zastarelosti u okviru krivičnog dela uznemiravanja ili ometanja osoba, regulisanog čl. 660. KZ. Odluka, potvrđujući stav Apelacionog suda u Trstu, ponavlja da ponavljanje radnji može transformisati trenutni prekršaj u trajni prekršaj, sa odlučujućim posledicama po zastarelost.
Normativni okvir i prethodne odluke
Član 660. KZ kažnjava „svakoga ko na javnom mestu ili mestu dostupnom javnosti, ili putem telefona, uznemirava ili ometa nekoga”. Po pravilu, radi se o trenutnom krivičnom delu: izvršenje se poklapa sa pojedinačnom uznemiravajućom radnjom. Međutim, sudska praksa – već presudama br. 17787/2008 i br. 19631/2019 – priznala je mogućnost da u konkretnom slučaju, mnoštvo akata predstavlja trajni prekršaj.
- Trenutni prekršaj: izvršenje sa pojedinačnom radnjom, zastarelost od datuma akta;
- Trajni prekršaj: produženo izvršenje, zastarelost od poslednjeg ponašanja koje predstavlja prekršaj;
- Nesaglasnost sa institutom nastavljanja iz čl. 81. KZ, jer trajnost obuhvata mnoštvo akata.
Maksima i njeno tumačenje
Krivično delo uznemiravanja ili ometanja osoba, iako nema nužno trajni karakter, te se stoga može izvršiti i jednim činom iz kojeg proizilaze posledice naznačene u čl. 660. KZ, u konkretnom slučaju može poprimiti takav oblik, nesaglasan sa nastavljanjem, kada upravo ponavljanje radnji stvara ometanje ili uznemiravanje, sa posledicom da u tom slučaju, radi zastarelosti, rok počinje da teče od izvršenja poslednjeg protivpravnog akta.
Sud pojašnjava da kvalifikujući element trajnosti nije pravno unapred određen, već se konkretizuje ako uznemiravanje proizilazi upravo iz ponavljanja radnji. U tom slučaju:
1) jedinstvenost činjenice isključuje nastavljanje; 2) trenutak izvršenja se pomera unapred do poslednje radnje; 3) zastarelost teče od tog poslednjeg akta, potencijalno produžavajući rokove za gonjenje.
Praktične implikacije za branioce i oštećene strane
Za one koji zastupaju optuženog, odluka podrazumeva potrebu pažljivog procenjivanja odbrambene strategije: pozivanje na zastarelost biće složenije ako su se radnje produžile. Nasuprot tome, za oštećenu stranu, vremenski prozor za podnošenje prijave i građanske tužbe se proširuje.
Sa dokaznog stanovišta, odbrana će morati:
- Analizirati učestalost epizoda, dokazujući njihovu samostalnost kako bi se izbegla trajnost;
- Istaknuti eventualne značajne vremenske prekide;
- Proveriti primenu čl. 157. i dalje KZ u odnosu na akte prekida.
Odluka je u potpunosti u skladu sa utvrđenim pravcem, ali jača njen operativni domet, pružajući sudiji jasna merila za kvalifikaciju ponašanja.
Zaključci
Presuda br. 12703/2025 predstavlja još jedan deo u tumačenju čl. 660. KZ: Kasacioni sud ponovo potvrđuje da kvalifikacija kao trajni prekršaj zavisi od konkretnog ponavljanja radnji i odlučujuće utiče na rok zastarelosti, koji teče samo od poslednjeg akta. Princip štiti efektivnost kaznenog odgovora u prisustvu produženog uznemiravanja, ali nameće braniocima detaljnu analizu istorijske činjenice radi procene mogućnosti pozivanja na zastarelost. Konačno, za građane, poruka je jasna: ponavljanje uznemiravajućih ponašanja produžava mogućnost gonjenja i može učiniti uzaludnom nadu u oslobađajuću presudu zbog isteka vremena.
