Presuda br. 15220/2025 Kasacionog suda: ovlašćenja javnog tužioca nakon proglašenja teritorijalne nenadležnosti

Odlukom br. 15220 od 19. februara 2025. (deponovanom 17. aprila 2025.), Četvrto krivično odeljenje Kasacionog suda – predsednik S. D., izvestilac i sastavljač F. A. – poništilo je sa vraćanjem na ponovno suđenje presudu Apelacionog suda u Napulju od 26. juna 2024. Slučaj, u kojem je optužen švajcarski preduzetnik S. S. E., pruža priliku za razmišljanje o ovlašćenjima javnog tužioca koji „prima“ spise nakon proglašenja teritorijalne nenadležnosti u skladu sa čl. 23. ZKP, posebno o mogućnosti izmene pravne kvalifikacije dela prilikom novog pokretanja krivičnog postupka.

Sudski postupak i pitanje nadležnosti

Postupak proizilazi iz pretpostavke ubistva iz nehata (čl. 589. KZ) povezanog sa izlaganjem azbestnim vlaknima. U prvom stepenu, nadležni sud se proglasio teritorijalno nenadležnim, dostavljajući spise tužilaštvu koje je smatrano ispravnim. Potonje, prilikom obnavljanja krivičnog postupka, prekvalifikovalo je dela, između ostalog, osporavajući višestruke povrede iz nehata (čl. 590. KZ). Ovakav izbor osporila je odbrana u žalbi, tvrdeći da je novi zahtev za suđenje ništav jer se razlikuje od originalnog.

Usvojeni pravni princip

U pogledu teritorijalne nadležnosti, javni tužilac kojem se sudski spisi dostavljaju nakon odluke o nenadležnosti, ovlašćen je, prilikom ponovnog pokretanja krivičnog postupka, da kvalifikuje dela drugačije nego što je to učinjeno u presudi, jer odluka o nadležnosti ima prekluzivne efekte samo u pogledu utvrđivanja nadležnog sudije. (Činjenica u kojoj je Sud isključio navedenu ništavost presude žalbenog suda, kao posledicu ništavosti prethodnog zahteva za suđenje, u slučaju kada je javni tužilac, ponovnim pokretanjem krivičnog postupka, delima dodelio drugačiju pravnu kvalifikaciju).

Vrhovni sud, pozivajući se na prethodne presude br. 29196/2017, br. 39701/2009 i br. 41342/2006, ponovio je da presuda o nenadležnosti proizvodi „zatvorene“ efekte samo na utvrđivanje sudije, bez fiksiranja ni optužnice ni pokretanja krivičnog postupka. Iz toga sledi da primalac javnog tužioca može, u potpunoj autonomiji, ponovo ispitati spise i formulisati optužnicu koja je čak i kvalitativno drugačija, pod uslovom da se poštuje princip zakonitosti i pravo na odbranu (čl. 521, 522. ZKP).

Praktične implikacije za odbranu i tužilaštvo

Odluka nudi relevantne operativne smernice:

• Za tužilaštvo: mogućnost ispravke ili proširenja optužnice na osnovu novih elemenata bez straha od prigovora ništavosti.
• Za odbranu: pažnja na eventualne nove optužbe; korisnost pozivanja na produženi rok za pojavljivanje u slučaju suštinske izmene optužnice.
• Za sudiju: obaveza da proveri da li prekvalifikacija ne ugrožava kontradiktornost i da li prigovor nenadležnosti nije instrumentalizovan radi „fiksiranja“ optužnice.

Sistemski gledano, presuda usklađuje čl. 22-23. ZKP sa čl. 521. stav 2, potvrđujući jasnu razliku između nadležnosti (koja utvrđuje sudiju) i optužnice (koja ostaje na raspolaganju javnom tužiocu).

Zaključci

Kasacioni sud je presudom br. 15220/2025 konačno razjasnio da se prekluzivni efekat proglašenja nenadležnosti odnosi samo na izbor sudije, a ne na „oblik“ optužbe. Ovo je pojašnjenje od velikog praktičnog značaja: izbegava nepotrebno dupliranje postupaka i jača princip ekonomičnosti, a da pritom ne narušava prava odbrane. Stoga se od aktera – javnih tužilaca i advokata – očekuje da kalibrišu strategije i proceduralno-krivične prigovore u svetlu ovog čvrstog stava zakonitosti.