Ocena dokaza u presudi od 12. jula 2024. godine: Razmišljanja o raspoloživosti i ovlašćenjima sudije

Presuda br. 19241 od 12. jula 2024. godine, koju je donela Kasacioni sud, predstavlja važno razmišljanje o ovlašćenjima sudije u oceni dokaza. Konkretno, Sud je utvrdio da sudija može koristiti dokument koji je predložila jedna stranka, čak i ako je ta stranka naknadno izjavila da više ne želi da se na njega poziva. Ovaj princip ima značajne implikacije za pravo dokazivanja, koje zaslužuju pažljivu analizu.

Osnovi presude

Sud se bavio pitanjem raspoloživosti dokaza, utvrđujući da:

• Sudija ima ovlašćenje da koristi dokumente pribavljene tokom postupka, bez obzira na volju stranke da se odrekne tih dokaza.
• Vrednovanje dokumenta u nepovoljnom smislu za stranku koja ga je predložila ne predstavlja povredu prekoračenja ovlašćenja (extrapetizione).
• Ovlašćenje sudije da koristi dokaze garantuje sloboda ocene celokupnog dokaznog materijala.

Ovi principi su u skladu sa čl. 112 i 115 Zakonika o građanskom postupku, koji utvrđuju dužnost sudije da odlučuje na osnovu svih dostupnih dokaza. Zanimljivo je napomenuti kako Sud ponavlja da korišćenje dokumenta, čak i ako se stranka odrekne njega, ne narušava zakonitost odluke, jer se povreda prekoračenja ovlašćenja odnosi samo na objektivni obim presude.

Značenje maksime

RASPOLOŽIVOST DOKAZA Dokument koji je predložila stranka - Ocena u nepovoljnom smislu za stranku - Ovlašćenje sudije - Postojanje - Povreda prekoračenja ovlašćenja - Isključenje - Odricanje stranke od dokumenta - Irelevantnost. Sudija može, radi donošenja odluke, vrednovati dokument u nepovoljnom smislu za stranku koja ga je predložila, iako je ista stranka izjavila da više ne želi da se na njega poziva. Naime, korišćenje takvog dokumenta ne samo da ne predstavlja povredu prekoračenja ovlašćenja, koje se odnosi samo na objektivni obim presude, a ne i na pravne i činjenične razloge uzete kao osnova za odluku, već odgovara i principu da je sudija slobodan da koristi sav materijal dokaza koji je uredno pribavljen u spisima i može, stoga, izvući dokazne elemente na štetu jedne stranke iz dokaznih rezultata pribavljenih na inicijativu te stranke, iako ista stranka izjavi da više ne želi da se poziva na te rezultate.

Ova maksima ističe ključni aspekt procesnog prava: sudija nije vezan izborima stranaka u pogledu korišćenja dokaza. Ova sloboda ocene je fundamentalna za garantovanje pravičnog postupka, jer omogućava sudiji da dođe do odluke zasnovane na potpunoj i nepristrasnoj analizi dostupnih dokaza.

Zaključci

Zaključno, presuda br. 19241 od 12. jula 2024. godine nudi važno tumačenje ovlašćenja sudije u upravljanju dokazima. Ona ne samo da pojašnjava ograničenja i mogućnosti korišćenja dokumenata, već ponovo potvrđuje princip da sudija mora biti u stanju da oceni svaki dokazni element kako bi garantovao pravdu. Advokati i građani treba da obrate pažnju na ove smernice, jer one mogu značajno uticati na pravne strategije i očekivanja u procesnom kontekstu.